Припадници Војске Србије су погнуте главе и, како је изгледало, постиђено жвакали Вучићеве палачинке док се на Косову и Метохији одвијало по свему незаконито брисање државе Србије. Понижење које је премашило и оно што је недавно Десингерица урадио на свом концерту али... то би било само пасивно посматрање ствари. Палачинке заправо имају симболику и увек су, у свим крајевима света, повезане са прославама и празницима. Војска Србије је славила отимање Косова и Метохије!
Чињеница је да у НАТО агресији нисмо војно поражени. Политички јесмо јер је и Милошевић патио од некаквог лудила да увек одустане пред сам крај трке и све што нам се дешава последица је понајвише тога. Војно, након што је употребио најсавременију технику и гађао искључиво са дистанце на којој тадашња СР Југославија није могла да пружи било какав отпор, НАТО је ипак прво морао да седне за сто, иако надмен, бахат, крвавих и руку и очију, да стави потпис на један документ који му одређује оквир понашања, па да тек након тога ступи на српско тло. Да, тај споразум је био тројански коњ из кога је изгмизала од самог почетка злочиначка намера НАТО-а али тек пошто је Милошевић пао под притиском "домаће јавности" финансиране из Вашингтона и смењен политичарима доведеним да изврше велеиздају Србије па се никако не може говорити војној победи.
Пад Милошевића донео је и тотални пад српске државности. Као што смо могли да видимо, без обзира које политичке опције су учествовале у политичком животу ове земље, подједнако су служиле интересима западних корпорација, наносиле јој штету и водиле је у даље пропадање. Политички пораз је постао толико страховит да је убрзо НАТО дошао у позицију чак и да "модернизује" Војску Србије.
„Реформа“ и НАТО стандардизација војске започета је 2003. године. Тада је рапидно смањен број активних припадника по замисли НАТО команде, до броја који је предвидела да Србија има. Најсрамније од свега је што тада НАТО почиње обуку официра Војске Србије, односно поражени почиње да обучава војску коју није успео да порази у рату неколико година раније! Но, није трансформисана само Војска Србије, трансформисана је свест њених припадника.
Већ сам раније писао о томе али поновићу причу о једном непланираном сусрету Срба са КиМ и официра Војске Србије М. Б., рођеним у Истоку на Косову и Метохији а у војсци ангажованим од друге половине осамдесетих. Повео се занимљив разговор. Официр није крио одушевљење организацијом и материјалним стањем НАТО снага у Србији а кукао је на положај припадника ВС. Упитан зашто то не реше сами уследило је одговор:
„Па како, шта ми можемо“?
„Зар војска није оружана формација чија је обавеза по Уставу и закону да спречава издају, штити и брани државне границе и слободу? Вама то налажу закони, због тога и постојите.“
„Ма, јесте али ту се ништа не може, много је тешко стање“
„Много је теже било Апису, Гаврилу Принципу, Обилићу, па су и те како успели да пронађу решење“, констатовао је саговорник официра, иначе цивил. Подсећање је имало намеру да подстакне родољубиви осећај и војнички понос у њему.
„Ма, они су били будале“ кратко и одсечно је одговорио официр Војске Србије.
Остали за столом су ћутали. Саговорник, цивил, је одмах и без речи устао и напустио друштво.
Став припадника Војске Србије је генерално управо такав. "Ми ту ништа не можемо". А у ствaри могу, могу и чине. Иако не изгледа тако много је теже и много више напора треба уложити у прихватање понижења него у кидање букагија. А опет, све што они ради јесте прихватање понижења.
И то раде отворено, јавно. Војсци Србије долазак на Косово и Метохију после 1999. године, није стран. Да ли сте знали да је Војска Србије у неколико наврата долазила на Косово и Метохију по окончању рата на КиМ? Сваки пут је то било да би у Бондстилу, или некој другој бази КФОР-а, учествовали у неким спортским играма и дружењима. Последњи пут када су нас медији обавестили, играо се фудбал са америчким војницима у Бондстилу! У оном кампу који је највећи и са највишег безбедносног фактора у овом делу свету да ни птица не може да прелети непримећена. Птица не може али терористи могу. Из тог кампа је "побегао" Фљорим Ејупи од УНМИК-а осуђен на 40 година затвора због терористичког напада на аутобус са српским путницима у Ливадицама код Подујева. "Побегао" је и Фатон Хајризи који је недавно убио полицајца код Лознице. Из Бондстила је изашао и Љавдрим Мухаџери, касније припадник ИСИС-а познат по вишеструком одсецању глава таоца а неки од криминалаца из "Српске листе" такође су прошли кроз филтере овог кампа. Амерички али и други војници КФОР-а су у више наврата и директно проузроковали смрт српских цивила, пљачке и паљења српских кућа али и координисали албанско насиље, спроводили етничко чишћење у име "безбедности" коју никада нису осигурали. Довољно је да поменемо само догађаје од пре нешто више од годину дана када је покренут опсежни напад на српске средине на северу КиМ, и тада су Американци водили главну реч и истурали су свуда где косовски Албанци нису смели како би и те Србе окупирали, као што видимо, у значајном броју и протерали. Са њима се припадници Војске Србије надмећу у спорту, играју фудбал и друже док се ситовремено одвија све што је горе поменуто. Па и у фудбалу побеђују НАТО војнике. Једино у миру буду потучени до ногу.
Последње и највеће у заиста дугом низу њихових (само)понижења јесте палачинкарење са Вучићем у лозничкој касарни. У исто време док су косовски Албанци преузимали последње српске институције, прељепливали српскe грбовe уклањајући и последње видљиве трагове српске државности на Косову и Метохији, Вучић је превртао палачинке којима је послужио припаднике Војске Србије. Покислог лица, постиђени, посрамљени, унижени до крајњих граница док послушно седе и чекају да им газда донесе храну, предајући се непријатељу који се чак није ни појавио на видику док се душа њихове земље за коју су колико јуче њихова старија браћа још неизрасле браде полагали своје животе пружајући дивовски отпор највећој војној сили коју је овај свет видео, ови су жвакали Вучићево млитаво тесто.
Треба поменути и симболику коју палачинке имају. Сматрају се слављеничком, празничном храном па и називају „симболом живота“, вероватно зато јер се у ставри врста хлеба коај се прави од бесквасног брашна и воде била који се сматрају основом живота. У недим деловима Сомалиј се служи на свадбама, рођенданским забавама и породичним окупљањима. Традиционално, у њима се ужива заједнички, а двоје или троје људи једу из истог тањира. У северној Индији се такође обично служе на венчањима. Оне с епомињу и књижевним класицима где такође имају улогу весељу. У кључном роману Џона Стајнбека из 1939, Грожђе гнева, породица Џоуд једе палачинке преливене сирупом и шећером након што је Ал најавио веридбу са Агнес Вејнрајт. Чак је и Шекспир знао да су палачинке за весеље па у позиву на свадбу у драми Перикле набрајући чега ће све бити на трпези помиње и палачинке. У великом делу Западног света палачинке су се симболично јеле пред почетак 40-то дневног поста а религисјку симболику и централну улогу имају и у јудаизму, где их Јевреји једу у знак сећања на чудо Хануке. Дакле, свуда усвету палачинке су симбол весеља, прославе... Сада је кудикамо и јасније зашто су војници предвече јели храну која се у Србији уобичајено служи за доручак посебно у институцијама које воде доста рачуна о исхрани. Славили су.
То објашњава и "пасивну" реакцију државне власти на све што се дешавало на Косову и Метохији. Недавно је јасвност оправдано вриштала када је Десингерица патиком тукао по глави младе на концерту и пљувао им у уста. Касније се и сам чудио ппнашању младих у неком интервјуу. Такво понижење наша јавност није имала прилике да види. Међутим, постоји огромна разлика. Деца која су то себи приуштила на првом месту су жртве некултуре њихових родитеља који су их остављали испред телевизије Пинк да се трују готово порнографским садржајем (да нису не би ни слушала такву музику) те су сама из забаве, па нека буде и из уживања, својом слободном вољом одабрала да се тако понашају при том не наносећи апсолутно никакву штету било коме другом.
Супротно томе, припадници Војске Србије то нису радили из забаве. Било је више него очигледно да им није забавно. једноставно су изабрали да сами не претрпе никакве последице, да никако не изгубе посао, да прихвате да буду приказани као керови у азилу који чекају команду дресера да могу да једу. И све то уместо да по закону устану у одбрану свега онога зашто и постоје. Ово су одиграли свесни тога да тако крију катастрофалне последице Вучићеве политике по свој народ, државу, историју, национални понос и достојанство а несвесни да у ствари све то славе са њим управо једући палачинке из руке онога кој ије све то и починио.
За то време Косово и Метохија пролазе кроз један од насјтрашнијих периода у својој историј иа народ запада у ропство попут османлијског у коме постаје потпуно обесправљен и незаштићен.
Некада смо имали Кнежеву вечеру, догађај пред одсудну Косовску битку захваљујући којој и данас као народ постојимо и знамо ко смо. Као пандан томе сада имамо Вучићеву (Бранковића) вечеру пред сам крај сопствене нације, културе, државе... чему на сраман начин доприносе они позвани да је бране. Све супротно од славног догађаја на Косову који је срж српског националног бића и без чега нема ни Србије ни српског народа.
Обојица из наслова су славила свој лични успех. Десингерица патиком, Вучић палачинкама, но онај први је уграбио својих пет минута и вероватно ће остати једини који је добио тих пет минута да до те мере понизи овај народ јер после Вучића и палачинкарења у касарни у Лозници, то понижење више нико неће успети да надмаши.