Професор Фил Хамонд: Митови које западно новинарство одржава о себи не одговарају стварности

Професор емеритус Фил Хамонд са лондонског Универзитета Саут Бенк у интервјуу који је за свој веб-сајт🔗 водио независни новинар са КиМ, Иван Максимовић, говори о лицу и наличју западних медија у светлу анти-српског пропагандног таласа и да ли је он нов или предствља устаљен начин извештавања о овом поднебљу.

Испирање мозга и токсични садржај главни састојци западних медија / Илустрација: Иван Максимовић

Конкретан повод за овај интервју јесте ТВ прилог швајцарско-албанског новинарског дуета о „правном етничком чишћењу Албанаца са југа Србије“ а кој ије недавно награђен од стране швајцарске фондације Рајхард фон Графенрајд. Догађај би пажњу привукао тек на локалном нивоу да не представља фрапантан пример анти-српске пропаганде толико захуктале да се без застоја продају тек површни, неозбиљни и свакако не професионално произведени садржаји, ма колико год говорили о важној теми, а овде је баш реч о једној таквој.

На жалост, у Србији где рад установа почива на инертности страначки ухлебљених кадрова који "не таласају" мимо инструкција које добију, није било никакве рекације изузев једне, усамљене ван система, у којој су темељно наведени разлози због којих би поменути ТВ прилог морао да испадне из селекције. Два писма су послата организаторима и жирију.

Прво писмо детаљно објашњава недовољно професионалан и пристрасан приступ новинара теми, потпуни недостатак доказа који би поткрепили наведене тврдње а прети да изазове изузетно озбиљне последице можда чак и нови оружани сукоб. У другом се то потврђује и још једном тражи да се одлука размотри и промени у интересу очувања новинарске етике и кодекса части те спречавања инспирације нових сукоба. Организатори нису мислили да је потребно чак ни одговорити а "новинарски" дует на крају ипак бива награђен.

Но, домаће установе не само да нису реаговале на појаву и зачетак(?) новог пропагандног рата Запада против Србије, већ је огромна већина новинара, медијских радника, интелектуалаца, значајних личности из јавног и политичког живота, одбила да на било који начин реагује и подржи апел иако је реч о људима који истичу да се залажу за "истину у медијима" или су истакнути "анти-глобалисти". Истина је и да није било довољно времена да се провере све чињенице како не би дошло до погрешног иступања али није било воље ни да се оне утврде. Од позваних своју безрезервну подршку су пружила двојица, Професор емеритус Фил Хамонд на катедри Медији и Комуникације са Саут Бенк Универзитета у Лондону и Нинослав Ранђеловић, такође професор на катедри Медији и Комуникације универзитета у Сеулу, Јужна Кореја, те независни продуцент и аутор више документарних филмова о Косову и Метохији.

Као врсни познаваоци медијског простора ни тренутка се нису либили да својим именом и потписом стану иза поменутог писма упућеног поменутој Фондацији. Управо та одлучност и храброст јесу повод за овај интервју са професором Филом Хамондом који као и не види могућност да се овај догађај одвија.

"Разочаравајуће, али није баш изненађујуће. Митови које западно новинарство одржава о себи не одговарају стварности. Митска верзија је да су новинари храбри и независни казивачи истине који позивају моћне на одговорност - сетите се Вудворда и Бернштајна и скандал Вотергејт, на пример. Овај романтични поглед на новинарство на Западу има врло мало сличности са стварношћу, која је углавном површна, конформистичка и подређена моћним званичним изворима" директан је овај саговорник који у наставку каже да "постоје изузеци, наравно. Али неколико успешних и истакнутих новинара чији рад представља изазов водећем наративу — Џон Пилџер, Роберт Фиск, Симор Херш, на пример - јесу они на које индустрија тендециозно гледа са подозрењем и огорчењем, и често их означавају као ексцентрике, чудаке или теоретичаре завере.

Упоредите и супротставите блиставу реторичку подршку слободном и независном новинарству на недавној дописничкој вечери Беле куће са реалношћу о томе како САД прогоне Џулијана Асанжа зато што се заправо бави независним новинарством.

Уместо тога, оно што се награђује је конформизам обучен у драматично откровење, као што се чини да је овде случај. Није први пут. Сетите се документарног филм Нетфликса о Белим шлемовима који је промовисао западну пропаганду о Сирији — освојио је Оскара. Или сетимо сензационалистичког и траљавог извештавање Роја Гутмана о Босни почетком 1990-их - добио је Пулицера" подсећа професор Хамонд.

И, заиста, не само да ово није први пут већ представља уврежену традицију прећутног гажења новинаског кодекса која не посустаје. Марта месеца ове године украјински документарни филм „20 дана у Мариупољу“, украјинског новинара агенције Асошиејтед прес (АП), познате по ужасно пристрасном извештавању које се креће по истом колосеку као и спољна политика Вашингтона, освојио је Оскара. Годину дана раније за своје извештавање освојио је и "престижног" Пулицера. Некако не може ни без нас. Месец дана пре Пулицера, овај документарни филм је доживео своју београдску пројекцију. Медији, посебно они режимски настројени, у својим извештајима су навели да се ради о "специјалној хуманитарној пројекцији" (шта би то уопште било?!) на престижном фестивалу документарног филма Белдокс, организовај "у сарадњи са амбасадама Велике Британије и Украјине" чији су се амбасадори чак обратили публици што, у најмању руку, није уобичајено нити оправдано и представља класичан пример прекорачења дипломатских овлашћења. Наравно, прилика је искоришћена да се ојачано настави једнострано пласирана пропаганда у корист Украјине. Паралелно са тим упорно се понавља како је Србија про-руски настројена и под руским "малигним утицајем" иако ни један руски филм о тамошњим догађајима није наишао ни далеко приближно на овакав пријем. Свакако, реч је о устаљеном моделу западног новинарства о коме и професор Хамонд говори.

Идентично се догађало 90-их година, током ратова у бившој Југославији, када вођена је жестока антисрпска кампања и у медијима, и у западној дипломатији. Очигледно, то није прошлост како смо мислили. Стиче се утисак да је ипак довољно рећи „Србија“ и да медијима не требају никакви докази за доказивање кривице Срба, чак и потпуно измишљене.

Западни медији и проблем који "немају" / Илустрација Лиу Руи/ГТ

Процена је да се и овај пут ради о несавесном и неодговорном приступу са којом се и професор Хамонд слаже јер, како истиче, познато је да су "Западни медији демонизовали Србе још од почетка ратова деведесетих. При том, новинари су се ослањали на изјаве западних влада које би појачали и тако правили шлагворт за своје извештаје. Током последњих неколико година, ова демонизација је добила подстицај повезивањем са антируском хистеријом, при чему се Србија (и Република Српска) виде као савезници Путина итд. Али не мислим да је наратив који је успостављен у раним деведесетим заиста икада нестао, и збиља су западни политичари чинили вишеструке напоре да то одрже. Усвајање контроверзне резолуције УН о Сребреници, на пример, само је најновија верзија овога - нешто слично покушала је британска влада 2015." објашњава мој саговорник.

Србима који су на својој кожи осетили оно чега у медијима није било, познато је веома добро да је у периоду поменутих ратова у бившој Југославији западна подршка свим сепаратистичким покретима била очигледна, а казне су следиле само српској страни иако је деловала искључиво у оквиру међународног права бранећи сопствену територију и народ као правна наследница некадашње Југославије. То се наставља упркос свему.

На југу Србије, одмах по завршетку рата на Косову и Метохији, имали смо нови терористички покрет Албанаца и оружани сукоб.Да ли се подршка Албанцима у западним и прозападним медијима данас може назвати продуженим процесом подршке сепаратизму који смо поменули?

Проф. Фил Хамонд (Лична архива)

"Као што знате, у случају Косова, западне владе и обавештајне агенције су прво подржале развој ОВК опремом и обуком, иако је званично означена као терористичка група" подсећа професор Хамонд и наставља: "Потом су монтирали разлоге за ескалацију сукоба, причама о зверствима и лажном „дипломатијом“, а онда су покренули НАТО бомбардовање. Послератна политика подразумевала је тражење промене режима у Србији, игнорисање или умањивање важности протеривања и прогона косовских Срба, као и признавање и награђивање етничко-албанских сепаратиста у Приштини. У том контексту, идеја да се новински извештај о „етничком чишћењу Албанаца са југа Србије” прослави као светли пример доброг новинарства делује лакрдијашки" закључује он.

Па ипак, фарса се наставља. С обзиром на то да Албанци са југа Србије блиско сарађују са доказаним албанским сепаратистима са Косова и Метохије у званичном формату, па чак и као политички саветници Аљбина Куртија, и да их јавно финансирају управо ти исти сепаратисти, што је суштински против Устава и директно угрожава виталне интересе државе Србије, није могуће не запитати се да ли би било могуће да се све то одвија без икакве реакције власти Републике Србије, чији би пројекат „етничког чишћења Албанаца“ био угрожен да постоји? И не само да нема таквих акција, него се лобирање и финансирање Албанаца на југу одвија без икаквих потешкоћа па чак и званичним, законитим путем приликом уплате новчаних средстава.

Чак и медији који извештавају на српском језику синхронизовано ћуте о свему томе што се на југу Србије  дешава и то у континуитету већ годинама. За неке од тих медија ни не знамо ко су њихови власници, за друге знамо да ревносно промовишу интересе Запада у Србији, који се отворено супротстављају националним интересима земље домаћина, док други прате званичну политику српске владе, која је прилично попустљива према Албанцима и другим мањинама које отворено заговарају сепаратизам. Можемо ли на то гледати као на координисану, „уобичајену“ политику у извештавању тих медија или можда као на просту чињеницу да њихове редакције не препознају потребу и значај извештавања о политичким активностима Албанаца са југа Србије на Западу?

Професор Хамонд овде ипак, сасвим оправдано, жели да се уздржи од коментарисања поштујући истински како демократске принципе тако и интегритет државе у којој тренутно живи - Србије.

"Генерално, мислим да се проблеми најбоље решавају путем слободног извештавања и отворене политичке дискусије. Међутим, нерад сам да конкретније коментаришем како српски медији треба или не треба да извештавају о догађајима у Србији, а још више нерадо коментаришем политику српске владе. Чини се да западни политичари и дипломате мисле да имају право — чак и дужност — да дођу у регион и кажу људима како треба да воде своје послове, а овај став обично копирају западни новинари, академици, радници невладиних организација итд., што није нешто чему желим да се придружим" изричит је професор.

Па и на тај начин довољно је речено о односу Запада и његове политичко-интелектуалне елите и њиховом односу према Србији. Овај став не само да објашњава много тога што се догађа, већ би требало узети га озбиљније у обзир и то ради стварања новог модела одлучнијег опхођења према свима који би да Србији кроје капу. Посебно у моменту када су Албанци од 1999. године у највећој експанзији на северу Косова и Метохије где српско становништво живи у готово 100% чистом етничком саставу што ремети њихову давно замишљену слику овог простора без, или барем, Срба у броју који се може сматрати статистичком грешком али још и више када је Рио Тинто одшкринуо врата Србије и злокобно се смешећи, већ закорачио једном ногом унутра несношљиво заударајући на сумпор.

Пише: Иван Максимовић