Земљу за ископавање Литијума продаје и Порфирије

 

Актуелна министарка рударства и енергетике и ћерка једног од првих људи који је у распалој Југославији радио на истраживању нафте "са партенерима из Америке" и који је још у социјализму започео "предузетнички бизнис", Дубравка Ђедовић Хандановић, састала се јуче у београдској патријаршији са Порфиријем (Перићем), човеком на трону патријарха СПЦ у народу прозван "Вучићев патриајрх".

Из патријаршије се јавности кратко саопштава како је "разговарано о различитим могућностима сарадње Српске Православне Цркве и других цркава и верских заједница у Србији са Министарством  рударства и енергетике на добро свих грађана".

Колико је то добро може се наслутити из чињенице да је јавност "обавештена" тек толико да - не зна ништа о томе. Ова једна једина реченица која говори о том сусрету не само да је недовољна да саопшти природу и разлоге састанка већ је и она искоришћена за уношење забуне. Осим тога искоришћена је и за промоцију анти-хришћанског и неправославног ступања у савез са иновернима и отпадије од вере православне на више него јасан начин. Како се у њој каже, разговарало се између: "Српске Православне Цркве и других цркава и верских заједница"! Наиме, узурпатори београдске патријаршије већ одавно не виде ништа лоше у издаји Христа Бога кроз секташење са отпадницима од вере и јеретицима те као некакво опште добро наводе управо то! Једино што изгледа више немају стрпљења да народ у потпуности прихвати пут отпадије од вере. На жалост, толеранцијом кривоверја код патријарха и других званичника београдске патријаршије, народ је показао огромну спремност да прихвати баш све.

То не само да неће донети већ и не представља било шта добро већ само зло. По речима великих духовника православља а нарочито данас и светитеља Светог Јустина Ћелијског, "екуменизам је свејерес", па тако ни поменути састанак ако се и овлаш коснуо ове теме, ништа добро не доноси.

Наиме, према добро обавештеним изворима из Српске православне цркве, Порфирије (Перић) разговарао је са минстирком Хандановић о земљишту у својству СПЦ а које се налази на потезу на коме Рио Тинто планира да врши ископавања Литијума. На том простору налази се на десетине ако не и стотине хектара земљишта у власништву Српске православне Цркве које није могуће заобићи. У питању су светилишта, уопште земљиште на коме се налазе цркве као и гробља а коај се налазе на путу трасе предвиђе за копање.

Ђедовић и Порфирије

Разлог онако кратке вести о овом састанку управо јесте чињеница да се једино о томе разговарало и да се ту нема шта додати. А да неће бити никаквих проблема око ископавања и руинирања светиња наше Цркве, очигледно је и из одсуства било какве речи противљења ископавању не само у оквиру овог састанка већ уопште када се ради о београдској патриајршији. Против рударења Литијума у Србији устао је један мали број свештеника под јурисдикцијом београдске патријаршије али су и они врло брзо ућуткани, како такође извори из СПЦ тврде, линчним ангажовањем патријарха да се томе нико не противи! Тако и јесте, нема ни једног њиховог гласа против Рио Тинта у Србији.

Резигнирани свеопштом издајом патријарха Порфирија, неки од свештеника СПЦ су позвали верни народ да не присуствује службама које патријарх врши нити са њим да се нађу у било каквом простору како не би заједничарили ни својим присуством. Овај надасве исправан став требало је заузети још и раније ради много већег позитивног ефекта али, ето, ни данас није касно.

Ако након свега што је Порфирије учинио против Српске православне Цркве још увек има оних који се питају "зашто би он то урадио", могу да погледају вест која се испод поменуте нашла на неким интернет-порталима у рубрици предложених вести раније објављених а која каже: Kреће реконструкција виле за патријарха на Дедињу, Црква издваја више од пола милиона евра: Само ће гаража имати 200 квадрата.

Заиста, наслов који све објашњава.

Прочитајте више →

Гораждевац - Мртви људи који дишу (документарни филм)

Документарни филм "Гораждевац - Мртви људи који дишу" сниман је на лето 2018. године. Иако је план био да буде приказан већ те године на тада једином независном медију са КиМ, порталу "КМ новине"( који је у међувремену престао са радом), а затим и на јединој ТВ спремној да га емитује, Телевизији српске дијаспоре чија се редакција налазила у Немачкој и која је такође касније престала са радом. Коначну монтажу одлагала је пренатрпаност обавезама обрадом свакодневних вести. Тако се десило да је ово први пут да се овај филм приказује. Од тада, као што се на почетку филма и каже, ако се нешто и променило у Гораждевцу, променило се на горе.

У филму се говори о положају Срба у Гораждевцу, притисцима којима су изложени са свих страна, сталним пљачкама које се врше у селу отимајући од Срба и оно мало иметка што су тешком муком успели да стекну, као и локалној али и државној власти чија небрига и страначки интереси немилосрдно косе сваку другу потребу ма од каквог суштинског значаја она била за опстанак Срба на Косову и Метохији.

Саговорници су овдашњи Срби који се не слажу са безобзирношћу власти и њиховим игнорисањем проблема уместо решавањем да би омогућили и обезбедили даљи опстанак Срба у Гораждевцу и уопште овом делу Метохије. Сви су они "обични" а у ствари необични људи, див-јунаци свог времена којима је ово била једина прилика да отворено и јавно проговоре о својим проблемима за шта нису имали прилику ни у једном другом медију. Упркос тоталној блокади слободне речи, коју медији из чисто материјалних интереса спроводе над локалним Србима чији је профит једини разлог а цена прогон преосталих Срба, они су искористили ову прилику и показали изузетну храброст износећи истину о свом положају и тако за историју приложили сведочанство без кога би она била у дубоком мраку и заблуди.

Осим њих ту је још један мали број људи који су из скромности и не видевши потребу да буду поменути, својим трудом и залагањем омогућили да се овај филм реализује што заиста не би било могуће без њихове помоћи због чега им дугујемо огромну захвалност.

Аутор филма је независни новинар са Косова и Метохије Иван Максимовић а за коначан утисак професионалности и озбиљности својим гласом допринео заслужан је наратор овог филма, Саша Јаковљевић.

Ускоро ће на овом сајту бити приказан још документарни филм и нешто снимљеног материјала из архиве и, у зависности од интересовања и спремности људи да овај рад подрже, он ће бити настављен или ће се све завршити на томе до неког бољег тренутка и неких бољих људи.

Прочитајте више →

Вучић, Ватикан и лажи о непризнавању албанских сепаратиста са КиМ

Несрећа у коју Србију гура напредњачки режим, продубљује се. Тако је председник Републике Србије Александар Вучић примио недавно  државног секретара Ватикана, кардинала Пјетра Паролина. Састанку је присуствовао и министар финансија Синиша Мали.

Медији су, уздајући се у званична саопштења, навели да се разговаралo о актуелним питањима у региону. Оно што је нарочито увредљиво за домаћу јавност, а посебно Србе на Косову и Метохији, јесте поменута "подршка мира коју даје Света Столица када је реч о српском народу на Косову и Метохији".

Овако несрећно конструисана реченица има улогу искључиво да збуни али и да обмане читаоце јер на први изгледа као да су Срби реметилачки и фактор насиља док су, као што знамо, жртве. Са друге стране не само да не постоји никаква подршка Србима на Косову и Метохији већ је дуже од 25 година на снази активна подршка албанско мсепаратизму. Као увек до сада кроз векове, разлог је намера да се соакати српски етнички простор а нарочито на проблему Косова и Mетохије, и духовни епицентар српског народа. С тога ово представља бруталну злоупотребу тешког положаја Срба и самог Косова и Метохије!

А тек да напоменемо да када се о Ватикану говори, не може да буде речи ни о каквој "Светој Столици" већ центру, на жалост, јеретичког и анти-хуманог настројења Запада будући да знамо да је баш Ватикан центар пројектовања геополитичких сукоба, анти-православне пропаганде, прања новца, прикупљања пленова из ратом похараних подручја као и епицентар педофилије барем овог дела света.

Вучић је навео неколико општих места од важности за Србију и њене легитимне интересе на Косову и Метохији али тек декларативно јер заштите, како каже "хришћана и хришћанског наслеђа, као и унапређење људских права хишћана" од стране ватикана нема ни у назнакама нити је икада показана намера за тако нечим.

Са Паролином је разговарао и председник Владе Србије, Милош Вучевић, и навео да га је "упознао га са ситуацијом на Косову и Метохији". 

Занимљиво је да државног секретара Ватикана српске власти упознају са ситуацијом на Косову и Метохији тек након што су му се издашно захвалиле за пружену подршку овдашњем српском и неалбанском становништву и српским светињама... 

Најбитније од свега јесте следећи навод Вучевића, који је иначе заједнички свим представницима српске власти а то је "принципијелна позиција Свете Столице у погледу непризнавања једнострано проглашене независности албанских сепаратиста са Косова, упрокос притисцима које трпи због такве одлуке" а коју "Србија веома цени".

Ватикан да трпи притиске?... Па, нисмо деца да се овако бесмислено и наивно односимо према неким стварима... Или ипак јесмо, јер су медији потпуно некритички пренели овај садржај? Не, у питању је нешто друго, нешто што се једноставним речима описује као - велеиздаја.

Власти државе Србије, прецизније речено напредњачког режима, одлично знају да таква одлука не постоји, да нема никакве подршке српским интересима на КиМ од стране ватикана већ да се упорно ради на потпуно мдеконструисању и брисању сваког српског утицаја на том простору, укључујући и историјски кроз отимање српских светиња на чему се све време и ради не само од почетка сукоба на простору бивше Југославије већ вековима уназад насилним конвертовањем Срба у римокатолике. Током последњих сукоба, па и на простору Косова и Метохије, ватикан је званично и дрско заузео страну косовских Албанаца.

Наиме, Ватикан јесте признао илегалну квази-независност албанских сепаратиста на Косову и Метохији и то међу првима.

Ватикан је још крајем априла 2008. године признао америчкој амбасадорки Глендон у Ватикану да није (још увек) формално признао Косово, иако јесте фактички, јер је “неки званичник СПЦ“ рекао папистима да ће СПЦ наставити “екуменистички дијалог“ са Ватиканом (односно даљи пад у јерес и гажење Православља) уколико Ватикан не призна Косово и формално.

Поштанска маркица коју је Ватикан издао 1999. током медијске кампање лажи против Србије а која приказује албанске избеглице са Косова и Метохије

Према Међународном праву једну државу као независну могуће је признати на два начина: фактички (de facto) и правно (de iure). Фактичко признање је када се одређеним радњама признаје нека држава као независна кроз склапање уговора, примање државних изасланика… или када се једноставно експлицитно наведе да једна држава другу признаје као фактички независну. На жалост, то је стање које имамо и код Александра Вучића чији режим признаје сва документа која издају паралелне структуре албанских сепаратиста а на терену укида легитимне институције и важност докумената или регистарских таблица које за тај део своје територије издаје Република Србија. Отуда и толик осрдачан став ове две стране, обе дубоко непријатељски настројене прем анационалним интересима државе Србије и њеног народа.

Поред фактичког постоји и формално признање када се размене амбасадори на сталној бази или се то јасно истакне као чињеница. Међутим, правна наука је сагласна да су ефекти оба вида признања – ИСТИ, тј да између два вида признања држава НЕМА суштинских разлика. У оба случаја призната држава вуче правне последице из међународних односа.

Све ово наводимо из простог разлога јер за овакву врсту признања албанsких сепаратиста од стране Ватикана постоје званични документи.

У овом случају је реч о депеши коју је у Вашингтон послала америчка амбасадорка Глендон из Ватикана у 10:15 часова, 30 априла 2008, након сусрета са монсињором Мигуелом Мауријем (у то време водећим човеком за балканска питања при ватикану). Ево дела те депеше:

“Света Столица није спремна да формално призна Косово зато што би то поткопало њене односе са владом Србије и екуменистички дијалог са Српском Православном Црквом. Високи достојник Српске Православне Цркве, како је Маури истакао, признао му је да је одлагање формалног вида признања Косова за СПЦ било важније од многих корака који су предузети да се ојача екуменистички дијалог између Православних и Католика. Маури је умањио значај ватиканског оклевања да се Косово формално призна, подвлачећи да је Ватикан ‘де факто’ признао нову републику и пожелео јој успех у мирном процесу изградње нације. Маури је истакао да је Света Столица била прва која је коментарисала јавно да је независност Косова ствар која се више не може оспоравати – и то 18 фебруара, само дан након што је Косово прогласило своју независност. Маури је подсетио и како се папа срео са председником Косова Фатмиром Сејдијуом и како су католички клирици на Косову поздравили независност бивше српске покрајине. (…) Маури је истакао да је Ватикан ‘де факто’ признао Косово и да ЗА САДА нема потребе да предузима друге акције“.

Део поменуте депеше о томе да је Ватикан ипак признао илегалну квази-независност косовских сепаратиста

Овде видимо много тога, од жеље за "успешном изградњом нације" на чему се активно ради и због чега се инсистира на "интегрисању Срба у косовски ситем" јер без пристанка Срба нема изградње било чега на Косову и Метохији а тек да не говоримо о "нацији".

Даље, за синодалце екуменисте при узурпираној СПЦ, битније је да Ватикан “не призна формално“ Косово (иако га је фактички признао) од чистоте саме православне вере на шта су пре свега позвани! Тиме је београдска патријаршија и званично, након издаје вере правослвне, загазила и у издају Косова и Метохије и то, ево, траје пуних 16 година!

Никада наши свети Немањићи и Лазаревићи нису газили своју веру да би добили килаву “подршку“ од папе, чак и када су губили западно Захумље, Македонију, Косово од освајача и окупатора, иако им је папа нудио сву помоћ само да ступе у екуменски савез. Том логиком, коју данас следе екуменисти СПЦ, водио се једино Бранковић који је шуровао са Венецијанцима и папом да би очувао своје земље од Турака иза леђа св. деспоту Стефану. На исти начин данас, "иза леђа" самом Христу Богу, шурују синодалци али и српска државна власт и то чак не да би очували било шта већ да би задовољили личну болесну сујету кроз тетошење од ватиканских изасланика и, можда, сопствену позицију кадрирану од Ватикана по моћи коју су му својом вољом и без нужде предали на слободно располагање.

Како је Милош Вучевић навео, "у знак пријатељства и добре сарадње уручио је Паролину сребрно кандило које је посебно израђено за њега". Српска државна власт је овим гестом недвосмислено ставила до знања да је са вером раскрстила а тиме, на жалост, и са државом те је најважније сегменте српског бића симболично предала у руке јеретику, изасланику Ватикана, вековном конструктору зла и пројеката масовног страдања српског народа. Ипак - тек у своје име! Народ се стим сложити неће а глас народа је глас Божији. Питали нас нису већ од нас сакрили али за сада можемо барем да им не дозволимо да нас олако воде из заблуде у заблуду. Нека знају да знамо, издали сте. Још једном. У своје, не и у наше име.

Прочитајте више →

Напредна албанизација српског медијског простора

Влада Србије изабрала је Милоша Гарића за државног секретара у Министарству информисања и телекомуникација, пренели су медији једну наизглед не толико значајну вест. Без обзира на значај кој свакако није мали, ово упућује на нешто много важније што се крије иза те одлуке Владе, тврди дописник Из Kосовке Митровице Иван Максимовић

Влада Србије изабрала је Гарића 29. августа на предлог министра за информисање и телекомуникације Републике Србије Дејана Ристића па и на то треба обратити пажњу. У његовој званичној биографији се наводи како је један од водећих стручњака у области интегралне заштите и управљања културним наслеђем. Бави се дипломатском историјом (српско-британски и српско-француски односи крајем 19. и почетком 20. века; југословенско-алжирски односи од 1954. године), Холокаустом, односом државе и традиционалних верских заједница у 20. веку, културном историјом и културом сећања.

У тренутку када се српско културно наслеђе отима али и предаје(!) „нацијама“ у настајању попут Северних Македонаца на тлу некадашње Старе и делом Јужне Србије или Kосовских Албанаца, ови детаљи уз чињеницу да је Ристић у неколико наврата и сам потврдио да је Музеј геноцида, чији је директор тада био, дошао до броја од „безмало 90.000“ жртава логора Јасеновац уместо званично потврђеног броја од 750.000 само српских жртава, онда је свака одлука овог човека дубоко забрињавајућа.

Са друге стране и новоизабрани Гарић не само да потврђује назначени курс Ристића, тиме актуелне власти у Србији, већ детаљније разоткрива намеру исказану његовим избором за секретара.

Милош Гарић / Фото: Фар.рс

Милош Гарић, како је наведено у саопштењу, поседује „драгоцено дугогодишње искуство рада у медијима, као и у сарадњи са међународним организацијама“. За нас је нарочито важно истаћи његову функцију на месту главног и одговорног уредник портала Kосово онлајн те самим тим ова одлука јесте изузетно узнемирујућа и представља снажан аларм који се не би смео игнорисати јер се ствари очигледно крећу ка даљем растакању државне територије те утврђивању таквог стања у свести народа путем медија као, на овај или онај начин, неминовној, оправданој и „коначној“ чињеници. Kонкретно, реч је је о све интензивнијој албанизацији српског етничког и културног простора и то је оно што нам недвосмислено потврђује избор Гарића за државног секретара у Министарству информисања и телекомуникација.

Иначе, током владавине Александра Вучића управо позиција државног секретара јесте као резервисана за све оне који су активно учествовали у албанизацији Kосова и Метохије са разних функција које су обављали испред његове сепаратистичке „Српске листе“. Након извесног периода функционери „Српске листе“ су без трага „нестајали“ да би однекуд испливала информација како су именовани на положај државног секретара, позицији без икакве одговорности или надлежности.

Поменута вест објављена и на порталу „Kосово онлајн“ и једино ту, при крају, додата је још једна веома индикативна реченица: „Гарић је на порталу Kосово онлајн од оснивања где је више од четири године био и одговорни уредник, дао немерљив допринос развоју нашег медија“.

А како се то и у шта развио овај „медиј“ јесте најпре за правосудне органе државе Србије. За сада ћу поменути тек неколико „тумор-маркера“ овог медија.

Портал Kосово онлајн је државни пројекат Републике Србије из чијег се буџета и финансира. Оснивање је поверено људима из Kанцеларије за Kосово и Метохију као кадровима од највећег поверења у доследности политике издаје KиМ Александра Вучића. То је сврха оснивања овог „медија“ чему је од првог дана служио – промоција такозване „републике Kосово“ у најширем смислу, те што потпунија албанизацији Kосова и Метохије али и свести како људи који ту живе, тако и уопште народа у остатку државе.

Другим речима, активност је директно усмерена на раскидање веза Срба са Kосова и Метохије и њиховим главним градом Београдом а тиме идржавом Србијом, те усмеравању и уском везивању за власт косовских Албанаца. На тај начин врши се агресивна политика асимилације Срба брисање овог из оквира српског простора у географском, националном, културном и историјском смислу.

Kосово онлајн је истовремено у двоструком власништву, регистрован у систему Kосовских Албанаца и систему Републике Србије. За „власника“ портала у власништву на територији KиМ, јавност је сазнала тек када је у Лепосавићу запаљен аутомобил Душана Милановића када је наведено да је он директор предузећа „ВИМ ИНФО“ Д.О.О. са 100% акција у чијем је власништву Kосово онлајн.

При АПР Србије регистрован је и бизнис (дакле – бизнис) са истим називом и адресом у Звечану. У Привредном регистру Србије ВИМ ИНФО Д.О.О је у власништву групе „АВАЛА МЕДИА ГРОУП ДОО БЕОГРАД“ чији је власник Иван Јакшић, директор и в.д. главног уредника портала Kосово онлајн. Јакшић је био портпарол Kанцеларије за Kосово и метохију у Влади Србије. Дакле, крајње поуздан човек.

Kоординатор за север Kосова на порталу Kосово онлајн је Ивица Симић, брат бившег заменика председника „Српске листе“, Игора Симића.

Дакле, они најпокорнији Алескандру Вучићу. Тако видимо да је снажан напор албанизацији Kосова и Метохије, конкретно севера покрајине, уложен много пре него што је Вучић последњих неколико година и на терену почео да асистира косовским Албанцима у изградње полицисјких база, упада у зграде Општина па до узурпације локала на северу KиМ и преосталих зграда српских државних институција у Kосовској Митровици и осталим општинама на северу KиМ.

Већ на почетку Kосово онлајн је своју приврженост овом циљу показао избацивањем из назива покрајине термина „Метохија“ и нигде нећете наћи да ту реч користе сами изузев када неког другог цитирају. Баш како то раде и сами Kосовски Албанци. Поред тога албанизована је и Kосовска Митровица па уместо регуларног назива града у употреби су албанизовани топоними „Северна“ и „Јужна“ Митровица чиме се потиру трагови српског идентитета и постојања. Редакција Kосово онлајн би можда могла да се правда тиме да будући да су регистровани и раде у систему косовских сепаратиста, имају обавезу да се повинују њиховим правилима. Међутим, исти „бизнис“ је регистрован и при легитимним органима Републике Србије чијим се законима противи употреба овакве терминологије али и многих других „испада“ који се грубо противе Kривичном закону РС на крајње очигледан начин. А опет, „бизнис“ се финансира из буџета Републике Србије.

Визуелно најјачи доказ да је уређивачка политика овог интернет-портала про-сепаратистичка, а чији је главни и одговорни уредник изабран за државног секретара, јесу управо карикатуре којима Kосово онлајн обележава своје рођендане. Првог августа ове године портал Kосово онлајн је прославио пети рођендан и то је трећа година да је карикатура дана посвећена том догађају. На свакој од њих приказани су искључиво и увек – политичари. Можда би било пригодније да то буду чланови редакције, вероватно би сте помислили. О томе се и ради, то и јесу „чланови редакције“. Односно они који стоје иза оваквог портала.

Међутим, на њима је у централном делу увек постављен политичар који се налази на челу Kосовских Албанаца док је „главни уредник“, Александар Вучић, као председник Србије изгуран из средишта композиције баш онако како је изгурао и државу коју представља, Србију, са Kосова и Метохије. Ликовним језиком оваквим позиционирањем нам се сугерише да Вучић „само што није испао из видног поља, односно поља утицаја.

Карикатуре портала Косово онлајн којима слави своје "рођендане".

Шта је проузроковало потребу да уредник тог портала, Милош Гарић, буде саветник за медије, нигде није наведено. Није јер, просто, такве се ствари не саопштавају јавности. Да би смо добили јаснију слику онога што се дешава, акцентујемо моменте албанских испада у овом периоду. Последње недеље августа председник Покрета за демократски прогрес, Шћиприм Муслиу, Србима у Бујановцу саопштава да је тај град „припао Албанцима и Kосову и да ће бити део (тзв.) републике Kосово“ те „да ће Срби морати да живе с том реалношћу и да ће их (он) на то стално подсећати“.

Недељу дана касније видели смо упаде и покретање широког фронта гашења преосталих српских институција у четрири општине на северу KиМ насељене Србима а (опет) недељу дана касније, тачније дан пред закључење овог броја Магазина Таблоид, у Панчеву је отворен први од петнаестак најављених маркета компаније АЛБИ у власништву Албанаца са Kосова и Метохије који наглашавају да је ово само „почетак експанзије широм земље“.

За то време Вучић војницима у лозничкој касарни прави палачинке а сепаратистичкој струји, уместо било каквог протеста, тихо придодаје упорне и доказане прегаоце албанизације српског простора, онда нема никакве сумње у анти-државне намере и даљу албанизацију српске територије при избору Милоша Гарића на место државног секретара у Министарству информисања и телекомуникација на предлог министра Ристића који ажурно умањује број српских жртава чак и у стратишту какво је Јасеновац.

Текст је оригинално написан за Магазин Таблоид

Подсећање, ваша подршка је значајна и пресудна за рад овог веб-сајта. Уколико желите да подржите то можете овде

Прочитајте више →

Славили - Десингерица патиком, Вучић палачинком

Припадници Војске Србије су погнуте главе и, како је изгледало, постиђено жвакали Вучићеве палачинке док се на Косову и Метохији одвијало по свему незаконито брисање државе Србије. Понижење које је премашило и оно што је недавно Десингерица урадио на свом концерту али... то би било само пасивно посматрање ствари. Палачинке  заправо имају симболику и увек су, у свим крајевима света, повезане са прославама и празницима. Војска Србије је славила отимање Косова и Метохије!

Чињеница је да у НАТО агресији нисмо војно поражени. Политички јесмо јер је и Милошевић патио од некаквог лудила да увек одустане пред сам крај трке и све што нам се дешава последица је понајвише тога. Војно, након што је употребио најсавременију технику и гађао искључиво са дистанце на којој тадашња СР Југославија није могла да пружи било какав отпор, НАТО је ипак прво морао да седне за сто, иако надмен, бахат, крвавих и руку и очију, да стави потпис на један документ који му одређује оквир понашања, па да тек након тога ступи на српско тло. Да, тај споразум је био тројански коњ из кога је изгмизала од самог почетка злочиначка намера НАТО-а али тек пошто је Милошевић пао под притиском "домаће јавности" финансиране из Вашингтона и смењен политичарима доведеним да изврше велеиздају Србије па се никако не може говорити војној победи.

Пад Милошевића донео је и тотални пад српске државности. Као што смо могли да видимо, без обзира које политичке опције су учествовале у политичком животу ове земље, подједнако су служиле интересима западних корпорација, наносиле јој штету и водиле је у даље пропадање. Политички пораз је постао толико страховит да је убрзо НАТО дошао у позицију чак и да "модернизује" Војску Србије.

„Реформа“ и НАТО стандардизација војске започета је 2003. године. Тада је рапидно смањен број активних припадника по замисли НАТО команде, до броја који је предвидела да Србија има. Најсрамније од свега је што тада НАТО почиње обуку официра Војске Србије, односно поражени почиње да обучава војску коју није успео да порази у рату неколико година раније! Но, није трансформисана само Војска Србије, трансформисана је свест њених припадника.

Већ сам раније писао о томе али поновићу причу о једном непланираном сусрету Срба са КиМ и официра Војске Србије М. Б., рођеним у Истоку на Косову и Метохији а у војсци ангажованим од друге половине осамдесетих. Повео се занимљив разговор. Официр није крио одушевљење организацијом и материјалним стањем НАТО снага у Србији а кукао је на положај припадника ВС. Упитан зашто то не реше сами уследило је одговор:

„Па како, шта ми можемо“?

„Зар војска није оружана формација чија је обавеза по Уставу и закону да спречава издају, штити и брани државне границе и слободу? Вама то налажу закони, због тога и постојите.“

„Ма, јесте али ту се ништа не може, много је тешко стање“

„Много је теже било Апису, Гаврилу Принципу, Обилићу, па су и те како успели да пронађу решење“, констатовао је саговорник официра, иначе цивил. Подсећање је имало намеру да подстакне родољубиви осећај и војнички понос у њему.

„Ма, они су били будале“ кратко и одсечно је одговорио официр Војске Србије.

Остали за столом су ћутали. Саговорник, цивил, је одмах и без речи устао и напустио друштво.

Став припадника Војске Србије је генерално управо такав. "Ми ту ништа не можемо". А у ствaри могу, могу и чине. Иако не изгледа тако много је теже и много више напора треба уложити у прихватање понижења него у кидање букагија. А опет, све што они ради јесте прихватање понижења.

И то раде отворено, јавно. Војсци Србије долазак на Косово и Метохију после 1999. године, није стран. Да ли сте знали да је Војска Србије у неколико наврата долазила на Косово и Метохију по окончању рата на КиМ? Сваки пут је то било да би у Бондстилу, или некој другој бази КФОР-а, учествовали у неким спортским играма и дружењима. Последњи пут када су нас медији обавестили, играо се фудбал са америчким војницима у Бондстилу! У оном кампу који је највећи и са највишег безбедносног фактора у овом делу свету да ни птица не може да прелети непримећена. Птица не може али терористи могу. Из тог кампа је "побегао" Фљорим Ејупи од УНМИК-а осуђен на 40 година затвора због терористичког напада на аутобус са српским путницима у Ливадицама код Подујева. "Побегао" је и Фатон Хајризи који је недавно убио полицајца код Лознице. Из Бондстила је изашао и Љавдрим Мухаџери, касније припадник ИСИС-а познат по вишеструком одсецању глава таоца а неки од криминалаца из "Српске листе" такође су прошли кроз филтере овог кампа. Амерички али и други војници КФОР-а су у више наврата и директно проузроковали смрт српских цивила, пљачке и паљења српских кућа али и координисали албанско насиље, спроводили етничко чишћење у име "безбедности" коју никада нису осигурали. Довољно је да поменемо само догађаје од пре нешто више од годину дана када је покренут опсежни напад на српске средине на северу КиМ, и тада су Американци водили главну реч и истурали су свуда где косовски Албанци нису смели како би и те Србе окупирали, као што видимо, у значајном броју и протерали. Са њима се припадници Војске Србије надмећу у спорту, играју фудбал и друже док се ситовремено одвија све што је горе поменуто. Па и у фудбалу побеђују НАТО војнике. Једино у миру буду потучени до ногу.

Последње и највеће у заиста дугом низу њихових (само)понижења јесте палачинкарење са Вучићем у лозничкој касарни. У исто време док су косовски Албанци преузимали последње српске институције, прељепливали српскe грбовe уклањајући и последње видљиве трагове српске државности на Косову и Метохији, Вучић је превртао палачинке којима је послужио припаднике Војске Србије. Покислог лица, постиђени, посрамљени, унижени до крајњих граница док послушно седе и чекају да им газда донесе храну, предајући се непријатељу који се чак није ни појавио на видику док се душа њихове земље за коју су колико јуче њихова старија браћа још неизрасле браде полагали своје животе пружајући дивовски отпор највећој војној сили коју је овај свет видео, ови су жвакали Вучићево млитаво тесто.

Треба поменути и симболику коју палачинке имају. Сматрају се слављеничком, празничном храном па и називају „симболом живота“, вероватно зато јер се у ставри врста хлеба коај се прави од бесквасног брашна и воде била који се сматрају основом живота. У недим деловима Сомалиј се служи на свадбама, рођенданским забавама и породичним окупљањима. Традиционално, у њима се ужива заједнички, а двоје или троје људи једу из истог тањира. У северној Индији се такође обично служе на венчањима. Оне с епомињу и књижевним класицима где такође имају улогу весељу. У кључном роману Џона Стајнбека из 1939, Грожђе гнева, породица Џоуд једе палачинке преливене сирупом и шећером након што је Ал најавио веридбу са Агнес Вејнрајт. Чак је и Шекспир знао да су палачинке за весеље па у позиву на свадбу у драми Перикле набрајући чега ће све бити на трпези помиње и палачинке. У великом делу Западног света палачинке су се симболично јеле пред почетак 40-то дневног поста а религисјку симболику и централну улогу имају и у јудаизму, где их Јевреји једу у знак сећања на чудо Хануке. Дакле, свуда усвету палачинке су симбол весеља, прославе... Сада је кудикамо и јасније зашто су војници предвече јели храну која се у Србији уобичајено служи за доручак посебно у институцијама које воде доста рачуна о исхрани. Славили су.

То објашњава и "пасивну" реакцију државне власти на све што се дешавало на Косову и Метохији. Недавно је јасвност оправдано вриштала када је Десингерица патиком тукао по глави младе на концерту и пљувао им у уста. Касније се и сам чудио ппнашању младих у неком интервјуу. Такво понижење наша јавност није имала прилике да види. Међутим, постоји огромна разлика. Деца која су то себи приуштила на првом месту су жртве некултуре њихових родитеља који су их остављали испред телевизије Пинк да се трују готово порнографским садржајем (да нису не би ни слушала такву музику) те су сама из забаве, па нека буде и из уживања, својом слободном вољом одабрала да се тако понашају при том не наносећи апсолутно никакву штету било коме другом.

Супротно томе, припадници Војске Србије то нису радили из забаве. Било је више него очигледно да им није забавно. једноставно су изабрали да сами не претрпе никакве последице, да никако не изгубе посао, да прихвате да буду приказани као керови у азилу који чекају команду дресера да могу да једу. И све то уместо да по закону устану у одбрану свега онога зашто и постоје. Ово су одиграли свесни тога да тако крију катастрофалне последице Вучићеве политике по свој народ, државу, историју, национални понос и достојанство а несвесни да у ствари све то славе са њим управо једући палачинке из руке онога кој ије све то и починио.

За то време Косово и Метохија пролазе кроз један од насјтрашнијих периода у својој историј иа народ запада у ропство попут османлијског у коме постаје потпуно обесправљен и незаштићен.

Некада смо имали Кнежеву вечеру, догађај пред одсудну Косовску битку захваљујући којој и данас као народ постојимо и знамо ко смо. Као пандан томе сада имамо Вучићеву (Бранковића) вечеру пред сам крај сопствене нације, културе, државе... чему на сраман начин доприносе они позвани да је бране. Све супротно од славног догађаја на Косову који је срж српског националног бића и без чега нема ни Србије ни српског народа.

Обојица из наслова су славила свој лични успех. Десингерица патиком, Вучић палачинкама, но онај први је уграбио својих пет минута и вероватно ће остати једини који је добио тих пет минута да до те мере понизи овај народ јер после Вучића и палачинкарења у касарни у Лозници, то понижење више нико неће успети да надмаши.

Подсећање, ваша подршка је значајна и пресудна за рад овог веб-сајта. Уколико желите да подржите то можете овде

Прочитајте више →

"Последица остајања у Бриселском дијалогу је да нас нема на Косову"

Вучићев "маркетиншки маг", термин који би се у овом случају превео као врховно покварењаштво, Небојша Крстић, бранио је катастрофално погубан Бриселски споразум нечим што је окарактерисао као "егзодус би се ионако догађао". При том мислећи на онај егзодус који се пре Бриселског споразума ипак није догађао. 

Косово и Метохија захваљујући Бриселском споразуму који је, по напредњацима, "добра ствар"! 

 

Гости емисије Јутро на БЛИЦ, истоименог медија, емитоване у петак 30. августа, били су Небојша Kрстић, маркетиншки стручњак, Стевица Деђански, политички аналитичар те Бобан Стојановић и Цвијетин Миливојевић, обојица политиколози. Иако је као тема најављен разговор о потписаних 12 споразума између Француске и Србије приликом недавне Макронове посете, разговор је брзо, са разлогом и оправдано, склизнуо у расправу о раније демантованом прихватању Француско-немачког плана за КиМ који грубо намеће  "независност" косовских Албанаца који живе на тлу јужне српске покрајине.

Стојановић и Миливојевић су снажно инсистирали на томе да је дрским и надобудним ставом током поменуте посете француски председник јасно стављио до знања да је то за њих нешто што они неће мењати, као и то да реакције Вучића, као представника Србије, на све што се дешава на КиМ, потврђују да је он то прихватио иако је раније демантовао а још увек обмањује јавност.

Са друге стране напредњачки чиновник и самостални бот, Небојша Крстић, начином уобичајеним за напредњачку фалангу у јавним наступима, покуша пошто-пото да оспори наведено. Неразборитим брбљањем, како саговорници не би могли да дођу до речи или се не би чули, Крстић се упорно надвикивао гушећи туђу реч.

Наравно, било је немогуће одбранити неодбрањив став да Вучић није починио велеиздају Косова и Метохије када све чињенице говоре томе у прилог. На крају, у том духу проговрио је и сам Крстић и то тако да је било боље да уопште није ни говорио.

Миливојевић је изнео предлог који се Крстићу није допао: "Када је реч шта ми (Србија) можемо да урадимо, можемо лепо да се повучемо из међународног споразума..."

"Из ког, из Бриселског?" брзо и безмало панично се надовезао Крстић а затим брзом упадицом "проценио" да би то била "најлошија одлука" на шта је Миливојевић додао да је много битније од тога шта каже Међународно право. Тиме је сугерисао да за повлачење постоји пуни правни основ што указује на немогућност репресије било које врсте од стране Запада, нарочито некаквим ратом како напредњачки режим плаши домаћу јавност држећи је у стању понизности наспрам потпуно криминалног споја Запада, НАТО окупатора и косовских Албанаца.

"Није опција рат, господине Крстићу, немојте да плашите грађане тиме" био је јасан Миливојевић остајући при ставу да Србија треба да се повуче из Бриселског споразума. "Последица (остајања у Бриселском дијалогу) је да нас нема на Косову" закључио је Миливојевић.

Без икаквог устручавања Крстић је навео да Бриселски споразум као последицу има "врло активан економски раст Србије кога не би било ако би ми водили ту (по предлогу Миливојевића) политику".

Уколико би се неко запитао, која је то политика активног економског раста, да подсетим. То је она политика по којој се руше путеви, потпорни зидови и мостови по Србији, потапају цркве у језера са бранама високог ризика, све ближа претња отпочињања копања Литијума и раскопавања целе Србије у делу јужно од Београда а ако би смо тај активан економски рат илустровали конкретним, онда је то политика паризера и Јухор паштета која се пласира народу чија је земља продата Рио Тинта да је зарад свог профита раскопава и полива сумпорном киселином.

На безобразно инситирање Крстића да би се догодиле ствари које су потпуно неутемељене а чиме се плаши јавност како не би тражила оно што је за ову државу и народ боље већ да би остала могућност експлоатисања онога што је добро за останак Вучића на власти, након кратког укрштања аргумената Крстић је наставио да брани Бриселски споразум "ја подржавам политику за коју ја мислим да је добра. А Бриселски споразум је добра ствар" покушао је да се извуче Крстић.

"У чему  је добра ствар? Јесте ли Ви за независност Косова?" упитао је Миливојевић (јер управо то је једина могућа последица доследног држања Бриселског споразума што је било јасно од самог започињања дијалога) да би убрзо додао "не знам да ли пратите дневне податке о исељавању Срба са севера Косова?... Будите поштени па реците колико се дневно исељава..." изустио је пре него што је непримерено надгласан од Крстића. 

Покушај изношења аргумената претворио се у Крстићеву контрапродуктивну епизоду у низу, како је иначе једино могуће када се напредњаци бране после несагледиво катастрофалних последица које су нанели Србима на Косову и Метохији Бриселских споразумом.

"Ево једно питање" заузео се Крстић "сутра Србија изађе из Бриселског споразума, да ли престаје етничко чишћење Срба на Косову? Само ми то реците? То није повезано уопште, то нема везе. Етничко чишћење Срба (***) није последица Бриселског споразума" рекао је Крстић.

Управо ово је признање вишеструких злочина највише категорије. Но, пре тога треба рећи да је Бриселски споразум најјачи инструмент у прогону Срба са Косова и Метохије. Одмах по његовом потписисвању је постало јасно да су Срби "пуштени низ воду" због чега је уследио огроман талас исељавања Срба са целог КиМ и масовна продаја кућа и имања Албанцима. До прошле године се процењивало да је од око 110 до 120 хиљада Срба њих 40.000 напустило Косово и Метохију по парафирању Бриселског споразума 2013. године између ивице Дачића и Хашима Тачија. Мора се додати да је на ранији број исељених великим делом утицао више терор Вучићеве "Српске листе" него самих косовских Албанаца о чему сам раније подробно и аргументовао писао у више наврата.

Од прошле године, када је својим митингом у Београду и одвлачењем Срба са севера КиМ омогућио косовским сепаратистима да у запустелим насељима узурпирају зграде Општина и успоставе своју илегалну власт по етничком принципу од људи задојених мржњом према Србима која се пројављује на сваком кораку, услед терора над Србима иселило се додатних 5 до 10 хиљада са целог КиМ. 

Него, ако се већ зна да етничко чишћење Срба неће престати ни овако ни онако, зашто је Александар Вучић приступио и остао у процесу за који се у току предизборне кампање 2012. у сузама заклињао на митингу да ће "поништити све Боркове споразуме"? Уз то као разлог и основу гашења "Борковог", како је звао Бриселски дијалог, наводио је чињеницу да су противуставни. Уместо тога он их је само незамисливо продубио наносећи катастрофалну штету. Управо то попуштање је најснажнији инспиратор појачаног терора над Србима који као директну последицу има управо исељавање са Косова и Метохије. Ако је у томе свесно и упорно до данас, онда је то активно учешће у организованом погрому над Србима који се данас спроводи. А јесте!

Дакле, иако су (наравно) свесни да косовски Албанци не само да врше етничко чишћење Срба већ да то никако неће престати да чине, напредњачка власт уместо да предузме све што може да то буде спречено, они бране Вучићево повлачење државе и остављају на још већу немилост косовских Албанаца  преостале Србе. Наравно да могу, као државна власт, да учине много тога. Нећу да помињем Вучићево хвалисање како смо у одличним односима са земљама чији су војници окупирали КиМ као могућност јер сви знају да је и то лаж,  довољно је подсетити да пре доласка Вучића на власт, 2012. године и Бриселског дијалога, Срби на северу КиМ нису били ничим угрожени нити је могло бити речи о егзодусу и прогону. Чак и они јужно од Ибра осећали су неку врсту заштите, и то потпуно реално, захваљујући држању Срба северно од Ибра који су се показали као непобедиви противник и тиме у огромној мери блокирали иживљавање косовских Албанаца познатих по томе да су агресивни једино онда када су многоструко надмоћнији. Као и то да смо још увек имали све оно овде описано чега данас нема па и привид некакве државности губимо на најпонизнији начин. 

А онда је Запад на власт довео СНС (ЕУ је пола сата пре затварања бирачких места честитала Николићу на победи) и све се распало као чамац на олујном мору олупан о стену.

Уместо заштите народа на шта им право нико није оспоравао нити је то икако било могуће с обзиром на геноцид над Србима спроведен у присуству тог истог ментора Бриселског дијалога, шта су урадили? Улазе у сарадњу са њима ради некаквог апстрактног добитка кога нема а на чијем је месту губитак не само становништва већ и територије али и укупне државе моћи, угледа и достојанства услед потчињавања и то оном бруталном и најпримитивнијем делу косовских Албанаца. Заузврат су добили неограничену могућност пљачкања и пустошења остатка земље ради личног богаћења.

Ако нешто није могао да спречи, а етничко чишћење Срба никада није ни покушао, зашто је морао да предузима кораке гашења српске државности на КиМ? Управо то је охрабрило косовске Албанце да слободно приступе завршној фази етничког чишћења Срба са Косова и Метохије а то није омогућио НАТО, нити КФОР, ни ЕУЛЕКС... још мање сами косовски Албанци. То је могао и учинио искључиво Александар Вучић уз помоћ и подршку у спровођењу тога управо људи какав је и Небојша Крстић.

Ажурирано 19.30:

На терену и у стварности овако изгледа Бриселски споразум и то колико је он добар.

Косовски Албанци испред зграде Општине, односно привременог органа Косовска Митровица, прелепљују грб града са ликом Светог Димитрија на њему и постављају "заставу" која симболише геноцид над Србима подржан од Запада до 2010, године а од тада и од српских власти.

Тако је било све до 2012. године када је власт из Београда, у руху Српске напредне странке и са ликом Александра Вучића, није постала главни извођач радова у пројекту разарања српске државе на Косову и Метохији.

Прочитајте више →